It takes two veoma interesantna igrica za dvoje
Zdrav brak je poput ultimativne co-op igre: morate znati kada da date a kada da uzmete, kada da gurate a kada da vučete, kada treba da pričate a kada da slušate. Ali, ipak najvažnije, uvek morate da se setite kada je red na vas da iznesete smeće – nešto što je Hazelight Studios sigurno uspeo da uradi tokom razvoja It Takes Two, koji je ispao skoro skroz oslobođen od smeća.
Ovaj stvarno vrhunski co-op platformer uspeva da ugura dovoljno jedinstvenih i uzbudljivih igračkih ideja da Shigeru Miiamotou zada migrenu.
Usredsređujući se na dvoje minijaturnih roditelja, May i Cody-a, It Takes Two je pomalo nalik klasičnom filmu „Draga smanjio sam decu“ ali kao da je režiser bio na LSD tripu.
Svet oko vas nije samo uveličan, već je obogaćen svakojakim fantastičnim izmišljotinama i antropomorfnim svime. Putovanje May i Cody-a od njihove baštenske šupe nazad do njihove kuće vodi ih blistavim zaobilaznim putevima svuda od svemira do malog noćnog kluba smeštenog unutar ventilacionog otvora (u kome su naravno horde antropomorfnih glow stickova) i služi kao održiv, 10-satni nalet co-op blaženstva koje neprestano stvara nove načine za angažovanje igrača i zabavu.
IT Takes TWO
Jednog trenutka Cody i May zajednički upravljaju džinovskom olovkom oko slike sa povezivanjem tačaka, a sledećeg bacaju čarolije i mašu mačevima kao čarobnjak i varvarin u izometričnom dungeon crawleru. Nećete moći da se saberete od momenata koji se menjaju, u jednom trenutku skakutaćete kroz kristalizovanu unutrašnjost kaleidoskopa, i taman kad pomislite da sigurno ništa luđe nisu mogli da smisle još, Cody će pilotirati malim avionom kroz krošnje drveća, dok će May biti u obračunu u stilu Street Fightera sa pripadnikom lokalne veverica paravojne formacije na krilima aviona.
Samo se neprimetno prebacuje sa jednog briljantno nadobudnog stila igranja na drugi, svaki sa svojim svežim setom mehanika, i gotovo ništa od toga se nikada ni u jednom trenutku ne reciklira.
It Takes Two je poput kutije krofni u vašoj kancelarijskoj trpezariji: stiže sveža, veselo se proždire i apsolutno ništa uključeno u nju ne ostaje dovoljno dugo da postane ustajalo.
Co-op prilike za uspeh
Važno je da se svaka akcija čini fantastičnom za izvođenje. Osnove platformisanja su dobre, May i Cody imaju skok, dvostruki skok i air-dash koji su izuzetno odzivni i omogućavaju preciznost platformirsanja bez napora.
Ali dodatne sposobnosti specifične za likove koje se osvežavaju od poglavlja do poglavlja su primorale mene i mog partnera da radimo kao tim i da učinimo da It Takes Two postane specijalna vrsta platformera, koji pretvara naizgled jednostavne uspone uz litice u pažljivo koreografisani napred nazad ples uz često ponavljanje „3-2-1-Sad!“
It Takes Two je poput kutije krofni u vašoj kancelarijskoj trpezariji: stiže sveža, veselo se proždire i apsolutno ništa uključeno u nju ne ostaje dovoljno dugo da postane ustajalo.
Recimo, pri početku igre Cody ima eksere koje može da baci u zidove kako bi zacrtao put stepenica za May koja se preko njih klati čekićem, dok kasnije May može svojim vodenim pištoljem da natopi tlo kako bi Cody mogao da se zasadi cveće sa laticama koje su platforme.
Ove se radnje i sposobnosti spretno su implementirane kao alati za rešavanje zagonetki ali i kao pomagala u borbi protiv bossova. Jedina zamerka oko „podele poslova“ je što povremeno postoje trenuci kada nivo zabave nije isti za oba igrača, dok jedan jedan lik švrlja okolo, drugi može samo da gleda, ali se sve na kraju izjednači i – ako išta – tera vas da ponovite određene deonice samo sa zamenjenim likovima.
It Takes Two takođe ima tu sposobnost da bez mnogo napora napravi nešto zabavno od svakodnevnih dosadnih stvari. U stvarnom životu danas fidžet spineri deluju kao besmislene drangulije, zaboravljeni ostaci prolaznog hira koji sada zatrpavaju prostor na policama, dok u ovoj igri oni su hoverboardovi koji vam omogućavaju da surfujete preko gigantskih tobogana na naduvavanje, usput izvodeći spektakularne trikove u vazduhu poput para sićušnih Tony Hawkova.
Pored toga, dosta elemenata u okruženjima u It Takes Two imaju jasnu primenu u gameplayu, ali pored njih postoji poveći broj objekata koji su interaktivni bez ikakvog posebnog razloga osim da doprinesu zabavi.
Velika bas pedala na bubnju recimo nema nikakvog uticaja na vaš napredak ka kraju nivoa, ali ćete je ipak koristiti samo tako jer je prokleto zabavno. Pažljivo složene domine u pozadini na nivou sa kartonskim zamkom bi u bilo kojoj drugoj igri predstavljali samo detalj iz pozadine, dok u It Takes Two možete da ih oborite i tako gurnete bespomoćnog malog vojnika u provaliju, čisto fore radi.
Sve ovo je veoma slično Mario fazonu sa pretrpavanjem magične interaktivnosti u svaki delić svakog mesta u igri, što uvek nagrađuje radoznalost i istraživanje. Činjenica da ste u It Takes Two počašćeni sa beskonačnim brojem života, kao i veoma velikodušnim checkpoint sistemom, dodatno će vas ohrabriti da istražujete i eksperimentišete.
Knjiga koja smara
Jedina prava zamerka koju možemo da uputimo It Takes Two je usmerena direktno na lik dr. Hakima. Ova pokretna „Knjiga ljubavi“ ima ulogu vodiča za Mej i Kodija na njihovom putu ka ponovnom obnavljanju ljubavi u njihovom braku, donosi samo krindž od prvog trenutka kada se pojavi, a to se ne menja ni u mnogim cutscene animacijama kasnije.
Jedina pozitivna stvar kod njega je da kad god se pojavi znate da ćete uskoro dobiti neku novu igračku ili sposobnost, tako da nikada nismo bili previše ubijeni u pojam kada bi ga videli, ali smo definitivno pre kolutali očima na njegove izjave nego što smo se smejali.
Ako izuzmemo Dr Hakimova pojavljivanja, definivitno jesmo uživali u It Takes Two priči, naročito na način na koji uzima elemente pokušaja pomirenja Mej i Kodija i upleće ih u igranje.
U jednom trenutku par ponovo otkriva svoju privlačnost jedno prema drugom doslovce koristeći dve polovine istog magneta da bi rešili zagonektu na nivou, na primer. Bili smo prilično očarani načinom na koji su dva glavna lika postepeno ponovo naučila da se vole, čak iako su poslednji trenuci priče bili usmereni ka rekreiranju Pixar-like momenata, koji su ispali možda i previše sladunjavi. Naravno, sve te metafore o braku će samo preleteti preko glave svim mlađim igračima, koji takođe mogu da uživaju u igri na skroz drugačiji način.
Zaključak
It Takes Two je spektakularna co-op avantura prepuna sjajnih igračkih ideja. Predivan je, vratolomnog tempa i vrvi od kreativnosti, a razigranost i eksperimentisanje nagrađuju se na svakom koraku. Ako u svom životu imate bilo kakvog co-op partnera, bio to supružnik, prijatelj, brat ili sestra ili neko drugi (čak i dete, iako su teme možda previše zrele za njih), It Takes Two je zaista radosno putovanje koje treba da proživite zajedno.
